Kako

Iskoristicu za pocetak tekst naseg poznatog autora koji kaze,

"Nismo mi nikad bili nesretni, koliko smo sami sebi nastetili. Ti sa njim, ja sa njom. I sta imamo sad? Ljubav, srecu, podrsku... Ti imas njega, ja nju. Ali zasto nam onda bas uvijek misli idu jedno drugom? A rekli su mi: "Ako je strast, proci ce. Ako ne prodje, ljubav je."
I nije prošlo..."

Ja bih samo promenio dve recenice i rekao " Ti sa njim a ja sam" i " Ti imas njega, ja nikoga" .

I kao sto kaze "Ako ne prodje,ljubav je" I naravno da nije proslo i nikada nece proci iako mi svi govore strpi se vreme leci sve rane.A ja im odgovaram da ove rane nijedno vreme ne moze da zaleci,ove su rane duboke da nema tog vremena koje moze da prodre do samog dna i zatvori sve rupe, a opet mozda ja i ne zelim da vreme to zaleci, sta ako mu dozvolim to pa ono prodre i tamo gde ne treba i ucini da zaboravim ono sto bi trebalo da ostane.Plasim se toga jer moje srce je toliko pokidano u parcice da jedina osoba koja moze da ga ponovo sastavi je ista ona koja ga je i raskomadala, sada jedino u to mogu da verujem jer plasim se da ga nijedna druga osoba nece sastaviti onakvim kakvo je bilo, ako i neko pokusa da ga sastavi plasim ce zaboravice neki deo i nece biti kao nekad.

Pitam se mnogo puta zasto je bog dao ljudima to osecanje ljubavi ako ono toliko razdire coveka i cepa njegova osecanja i njegovo srce u delove.Zar to nebi trebalo da bude nesto lepo,nesto srecno,nesto sto ce svakome davati razlog da zivi i da se bori a ne da kida i ne cepa coveka na komade.

Zima je bila kad smo se prvi put upoznali,ona odande,ja odavde.Na pola puta smo se nasli ali ni tu nismo zastali,nema te daljine koju ja nebi presao i koja bi me sprecila da je ne vidim i ne budem sa njom.Uostalom takvom bicu niko nebi odoleo,jos uvek je u mojim mislima gde god da krenem ona me prati,sta god da radim ona je uz mene.Osvrcem se u nadi da cu je uvek negde sresti iako znam da to mozda nece biti nikada i da ce voravatno da me zaboravi i nastavi dalje sa svojim zivotom.Ali ja znam da ja nju necu nikada zaboraviti, uprkos svemu ne mogu da zaboravim te plave oci, oci koje su blistale i hipnotisale me svaki put kada bi pogledale u mom pravcu.Oci koje su sijale sjajem koji ne moze da se opise ovozemaljskim recima.Necu zaboraviti tu kosu, tu smedju kosu koja je bila prava simfonija za moje prste jer svaki put kada sam prolazio rukama kroz njenu kosu ruke su svirale melodiju koja je dopirala samo do mojih cula.Kako da zaboravim tu dusu, tu iskrenu i ne pokvarenu dusu,ta osecanja kojima me je svaki put kada je ugledam dirala pravo u srce. Covek bi pomislio pa zar je moguce da takvo bice hoda ovom zemljom,.Ja sam prvo mislio da je to andjeo, mada, za mene ona je uvek bila andjeo i uvek ce ostati andjeo. Zasto me je onda taj andjeo povredio,to ne mogu u sebi da spoznam.

Kazu kad covek zavoli nekoga onda je slep za sve ostalo, to je istina,mozda sam ja od tog slepila nesto i propustio da vidim a trebao sam, sad je kasno jer vreme nece i ne moze nazad.Za nju mozda ce i da ide napred i ona ce svojim zivot da nastavi po svome ali za mene, za mene vreme kao da stoji.Voleo bi samo da je makar moglo da stane u nekom lepom momentu koji smo prosli zajedno pa da tu i ostane da stoji,lepih momenata je bilo mnogo i svi ti momenti su uvek nadjacavali sve ono lose sto bi moglo da krene,Do jednog trenutka,trenutka koji ni sam ne znam kako da nazovem jer nista nije ukazivalo da taj trenutak i moze da dodje.Znate onaj osecaj kad vam je sve lepo i kada o svemu pricate i pravite planove za sve,kada mastate o idealnoj porodici,idealnom zivotu ispunjenom ne materijalnim stvarima,zivotu koji zelite da podelite samo sa osobom pored vas i da to traje do kraja zivota.E onda se umesa u sve to ona crna misao koja je posejana ko zna kada i koju je posejao ko zna ko i za koju ste zaboravili pa je ostala skrivena u dubini njene duse,misao koja joj nije dala mira i morala je kad tad da izadje napolje.Obuzme je strah,obuzmu je brige, stotine problema koje je uvek sama resavala i uvek kroz njih prolazila sama,tako je i ovaj put htela.Nisam uspeo da doprem do nje,nije mogla da shvati da sam uz nju i da vise nemora sama da prolazi kroz sve lose jer ja sam bio uz nju i bio sam spreman da je pratim u korak svuda,da zajedno koracamo putevima koji imaju srca i da te puteve prolazimo zajedno a ja bi gledao samo u nju bez daha.Da joj budem oslonac i da joj budem podrska.Davala mi je snagu sa kojom sam bio u stanju sve da ucinim.Jos uvek mi u glavi odzvanjaju njene reci... "ti me smirujes i dajes mi sigurnost"...Sada se svaki dan pitam zasto mi to nije dozvolila,zasto me je odbacila,zasto je odbacila sve ono sto smo imali i ono o cemu smo sanjali,sve je bilo na korak od jave i sve je stalo u dva slova "DA" ,dva slova koja su ispunila moju dusu i moje srce tolikom radoscu da ju je bilo moguce na kilometre osetiti a onda,onda je ta radost odjednom prestala i presekla ju je tuga i tama one druge reci ili recenice "NE ,izvini"...

IZVINI... sada je kasno da se to kaze i da ta rec bilo sta promeni,rec koja je odzvanjala mojom dusom kao kamen kada bacite u prazan bunar i cujete onaj prazan i tup zvuk,rec koja je odzvanjala toliko da je tupila sva moja cula toliko da boli i da ta bol jos ne prestaje i ostaje u dusi zauvek.A ja se jos uvek nadam mozda ce nekad,jednog dana da mi se javi i da mi opet kaze " ja bi zelela ono DA,ako jos uvek u tebi ranjenom ima mesta za to DA" .To je ona mala tacka svetlosti u svoj ovoj tami,tacka koja se nada da moze da izbije naplje i osvetli sve ono tamno crnilo u mojoj dusi,to je jedino sto mi ostaje u ovakvim trenutcima,nada. Iako znam da ona mozda vise ni ne pomisli na nas i verovatno se nikad nije ni zapital boze kako je on sada? Kako li je njemu? Mozda i gresim,ne znam.IZVINI sada ti ako ja gresim. Ne zelim da je krivim za to,ne zelim da je krivim za nista.Zelim samo da mogu nekako da joj pokazem da zna da ja nikad nisam prestao da mislim na nju i da se nadam i da nikad necu prestati da se nadam.

U srcu i u mislima ubedjujem sebe javice mi se iznenada jednoga dana,pojavice se na mojim vratim sa onim istim osmehom na licu i pogledom onim istim pogledom koji me je hipnotisao onoga trena kada sam je ugledao a moje ce ruke ponovo poceti da sviraju onu istu simfoniju po njenoj kosi i oseticu njen zagrljaj koji ce ovo moje rasparcano i otupelo srce ponovo da spoji i da vrati u njega onu toplinu i onu radost koja je ostala sakrivena samo za nju.Borim se u mislima iako u podsvesti negde duboko znam da mozda to nikada necu ni dozeviti ali eto makar cu ziveti sa tim mislima da je moglo sve da bude drugacije,da nije zaboravila i da ce se ipak javiti.

I nadam se da ona zna da u mom iako sada rasparcalom srcu jos uvek ima mesta za nju, nadam se da jos uvek zna da je volim i da nikad necu ni prestati da je volim...

 Andjele moj dali cu ikada ponovo videti te tvoje oci,dali cu ikada ponovo osetiti tvoj dodir.