Kako

Zivot bas I nije bog zna sta bez nje.Sve ono sto mi se nakada cinilo lako I sve ono sto sam nekada sa voljom radio sada to isto treba da pocnem ali sasvim sam I prazan iznutra.Nema vise tih emocija I tih osecanja koja bi me vodila I davala mi snagu da radim,da disem,da gledam zivot veselim bojama.

Sve sto je u meni ostalo sada je sivo I tmurno kao neko lose jesenje vreme I nema naznaka da ce se vremenska prognoza popraviti.Znam sunce je sinulo,stiglo je prolece ali meni je I dalje zima u dusi a jedini zrak sunca koji bi mogao to sve da otopi I obasja ona je odnela zajedno sa sobom onog momenta kada je rekla ne zelim vise da se vidjamo.Pogodile su me njene reci  kao munja koja se izvija iz neba I udara u pusto drvo cepacjuci ga na pola,jos uvek pamtim taj razgovor  I recenicu koju je izgovorila” Molim te nemoj da patis zbog mene,ja nisam to zasluzila”. O kada bi samo znala koliko je moje srce izdrzalo bola,bola koji jos uvek trpi  sve u nadi da ce se ona ipak vratiti.Da ce sve biti kao nekad sto je bilo I da ce moje srce ozdraviti.

Nosila je najlepse ime na svetu I jos uvek ga nosi, Ana. Ime koje simbolizuje milost I zahvalnost.To ime koje svaki put kada spomenem I pomislim na nju budi u meni svaki delic one tuge koju je ostavila za sobom.Tuge koju bi zaboravio cim bi joj cuo glas,cim bi je video.Tri  slova  imena koje ce vecno goreti u mom srcu istim onim zarom kojim se i zapalilo kad smo se upoznali. Secam se toga kao da se juce desilo,svaka slika,svaki delic tog momenta mi je urezan u glavi. Secam se I dana kada je dosla kod mene. Stigla je na stanicu ne tako rano a ja sam kasnio nesto zbog guzve a nesto I zbog uzbudjenja,tolikog da  sam  se zbog toga zagubio u gradu. Iako sam bio po prilicno udaljen od nje I pesacio joj u susret ,spazio sam je iz daleka kako sedi na klupi ceka me, Srce mi se u tom momentu toliko ozarilo toplinom da iako je bila zima ja sam goreo od toplote,napokon stigao: “ jel me dugo cekas” rekoh joj . “Ne, desetak minuta” uzvratila je. Jedva sam cekao da je zagrlim,da je pripijem uz sebe I da je nikad vise ne ispustim.Secam se njene crvene kese I crne torbice,crne jakne koja je bila raskopcana a ispod jakne plava bluza,plava kao njene oci koje su sijale plavom bojom lepsom od samog neba  I gledale me stidljivo I pomalo uzdrzano sve dok nije osetila moje ruke oko nje koje su je obavile I stegle kao da je vise nikad nece ispustiti.Secam se njenih braon cizama I sarenih helanki strikanih koje ne mogu ni da opisem jer sam takve sare prvi put video. Kako je sve to nosila kao da je bilo krojeno samo po njenoj meri.Najzad seli smo u auto I stigli kuci.Dugo smo pricali kao dvoje mladih koji se tek upoznaju pa doticu sve teme nebi li razgovor bio zanimljiviji. U jednom momentu prekinuo sam taj razgovor jer sam zarko zeleo da dodirnem te njene usne svojima.Usne koje su bile mekane I slatke kao boziji nektar.Dugo smo tako lezali I dugo se ljubili, “ Hoces da me volis I pazis ,pitala me je “ . Kratko sam odgovorio “ Naravno oci moje, nikome te necu dati I volecu te do kraja univerzuma I nazad”.bio je to dan pun ljubavi, ispunjen svom onom radsocu koju je ona donela sa sobom I koja je ostala u meni sve do onog kobnog dana.Brzo je prosao dan I morala je da krene kuci,imala je puno obaveza,ne zelim da krijem imala je I razloga da zuri jer kuci su je cekala deca.Deca koja meni nisu ni malo smetala I koje sam prihvatio kao sopstvene.Ti mali andjeli puni energije I elana.Sin I cerka,Bio sam radostan sto ce jednoga dana moja kuca biti ispunjena glasovima tih njenih malih andjela  a onda jednoga dana mozda I jos nekim decijom glasom.Od tog momenta vise nisu bili samo njeni andjeli bili su to nasi andjeli.Odpratio sam je na stanicu I kad je krenula kuci  ja sam krenuo nazad svojoj.Nisam dugo cekao odmah sledeceg vikenda sam otisao kod nje da je vidim, jedva sam cekao da stignem,tih nedelju dana koliko smo bili razdvojeni meni je bilo kao godina dugo.Ne mogu da opisem osecaj koji me je pratio znajuci da imam njih I da sada imam srecu  koju sam dugo trazio i napokon nasao.Sva ta daljina nije bila nista sto bi nam smetalo I na sve tu daljinu smo gledali tako da ce ona biti vredna svakog momenta naseg zivota koji cemo kasnije zajedno provoditi.Nasi telefonski razgovori su bili svaki put sve duzii duzi,nase vidjanje je bilo svaki put sve duze I duze.Ljubav je toliko rasla I toliko bila jaka da sam u jednom momentu na glas pomislio boze dali ja ovo sanjam..”Ne sanjas” ustinula me je kako bi me uverila u stvarnost.Svaki dan mi je bio ispunjen I svakim danom sam bio sve veseliji I zaboravljao na ono ruzno kroz sta sam prolazio dok nisam upoznao nju.Ona me je izvuklla iz tame u kojoj sam bio,ona mi je vratila nadu u ljubav,ona  je moje srce popravila I postala njegov vecni vlasnik.

A onda je dosao moment koji je sve promenio.Ko je kriv za sve to I sta se desilo ja jos uvek pokusavam da odgonetnem to.Momenat koji je srusio sve ono lepo I radosno u mom zivotu ,momenat kad ja ona koja je moje srce oporavila I popravila sada bacila u jos dublju tamu I jos vecu tugu I samocu. Ceo svet  mi se srusio u jednom dahu kao kula od karata.Ona koja je bila gospodarica mog srca sada je postal osoba koja ga sahranjuje u vecnu tamu I kida na parcice toliko sitne da ne znam dali ce moci vise ikad iko sem nje da  ga ponovo sastavi.Znam da nece. Mozda ja to necu nikome dozvoliti a mozda niko nece ni uspeti. Jos uvek se pitam zasto je to uradila I dali sam mozda ja taj koje je nesvesno u zaru te ljubavi pokrenuo nesto pogresno.Ta misao mi prolazi svakim delicem duse I mozga I razara sve lepo sto jos pokusava da se odrzi.

Sada sve sto mi je ostalo to je secanje na nju,gomila slika I njenih nekoliko poklona,poklona koje nemam srca da sklonim jer zelim da me vecno podsecaju na nju.Ostao mi je onaj prazan osecaj kao da je sve umrlo I uvelo u meni. Mada u dubini svoje duse ja jos uvek molim boga I nadam se da ce se mozda predomisliti I reci pogresila sam,primi me nazad u zagrljaj,budi gospodar mog srca kao sto sam ja gospodarica tvog.

Taj tracak nade I te svetlosti jos gori u meni a dali I ona tako oseca I dali je vec  zaboravila sve one lepe trenutke I svu onu ljubav,nadam se da nije.Mozda cemo se nekada jednoga dana ovome zajedno smesiti dok citamo zagrljeni u nasoj kuci sa nasom decom a mozda cu I ja sam sedeti misliti na nju I sam citati ove reci I ziveti sa tom nadom da ce mozda ipak doci,pozvati,odgovoriti…